Dva čovika u Šibeniku iz moga ditinstavu ostala su meni ka važan svetionik i danas. Često mislin na nji dva. To su Niko Juras i Tiho Čular. Pitate se zašto. E pa njih su dva bila skroz neobični ljudi. Niko je bio mali čovik. Stanova je gori u malo većoj stražarskoj...
Sidin u čakonici u pliklinici. U ruci mi uputnica , datum i ura kad moran doći na pregled. Gledan one ljude oko sebe. Svi su nervozni i nezadovoljni. Svima se žuri. Neki su došli ucik zore i još čakaju. Neka je žena unila toliko nervoze da niko s nikin nije rič...
Bija je to pravi običaj. Polja su uglavnom bila omeđena suhozidima koje si moga priskočiti kako si tija. Diko bi bilo teke drače. Ka da je i nije bilo. Svako polje imalo je svoja vrata iako oko njih nije bilo nikakve ograde. Vrata su bila tu da ti kažu da to ima svoga...
Kako samo to vrime leti, nestaje, juriša ne zaustavljivo. Još smo se jučer parili mladi i cijeli sivjet je bio ispred nas. Onda kako vrijeme prolazi naši dragi ljudi, kako bi rekla moja baba Marketa, se polako tribe partu na neko lipše misto. Ka bob ili biži kad ih...
Dida moj, sve ti mogu virovati ali da si izija sladoled na štapu. To nisan baš povirova. Uzmeš sladoled doli u turke kog teatra a čin ti ga metnu u škartoc i izađeš do vrata već curi. Topi se. Svako malo liži prste. Prsti se lipe. Još malo i ćele ti počnu lizati po...
Dok san bija mali uvik smo se pomalo kockali. Nako u sitno. Ko je ima toliko šoldi. Naročito oko nove godine kad si dobija puno kovanica u jabuku goromađu. Onda na prašnjavoj ulici potegneš crtu i ajmo kockaj. Dikoda bi štogod sitno i zaradija ali uglavnom san gubija....
